Sanjam
svježe jutro podkraj ljeta, jako je rano. Mrzim cik zore. Nenaspavan sam, ništa
novo zar ne? Hroničan problem od rođenja. Dižem tešku torbu. Na meni je bijela
majica sa kragnom. Ogledam se. Naizgled sam spreman, kao za Vimbldon. Tek
ošišana duga kosa. Prekomandovana u uredno kratko ošišanu, da me ne peglaju
tamo. Nije loše ni ovako. Kao britvom sam izbrijan, al brzo će se lice popuniti
bradom. Izdržaće do kasarne. Stojiš preda mnom, pomalo zabrinutog lica ili
bolje rečeno ozbiljnog, ali postojana, uvijek nastojiš biti jaka. A ima i do
toga što si ti zaista jaka i hrabra. Takva si. Ja te takvu znam. Ti si iz onog
kraja đe su svi hrabri. Valjda. Ja trenutno i ne želim da budem hrabar. Mogu
sad kad me potpuno briga da li neko gleda i zaplakat' i reći da mi se ne ide,
jer nit volim vojsku, nit volim uniforme. Nit mi se ide od tebe. Ja znam
zategnuti krevet od sedme godine. Ko ne zna, neka ide u vojsku. Namještaš mi
kragnu, onako po inerciji, iako znam da je savršeno popeglana. Zagrliš me ispod
ruku i ćutiš. Ćutim i ja. Čujem i tvoje i svoje otkucaje srca kako
sinhronizovano udaraju. Kao bubnjevi na Monumentalu. Tamo u dalekom Buenos
Airesu, na najljepšem stadionu na svijetu. Ćutim, a jecao bih, iskreno, ma
koliko me bilo sramota, devetnaest godina, vojnik, eeeej, a kmezi tu zbog nekog
mjeseca u vojsci. Ma briga me i za to. Tu su i moji. Majka proli par suza,
dobro, više od par, zagrli me čvrsto kao tek rođenog, stisak k'o i uvijek i
"čuvaj se", a otac ne plače. Od njega čujem umirujući ton "samo
polako i pametno", zagrljaj, pa tapšanje po obrazu u znak bodrenja i
pogled koji se poštuje. Pogled koji kaže "Uzdrži se od sebe, ostavi to po
strani, odradi i vrati se". Neću da ih zamučavam da idu do stanice. Biće
im još teže. Lakše mi je da gledam kako ostaju u kući jer će me tu i čekati.
Negdje tu ćeš me čekati i ti. Nadam se. Vjerujem u to.
Kažeš
mi "Ići ću s tobom do stanice..." Prebacio sam ruku preko tvog ramena
i krenusmo. Nisam siguran da li će mi to otežati ili olakšati situaciju. Znaš
da mrzim rastanke, jer moja porodica je rasuta kojekuda i cijeli život mi
protiče u nekim susretima i rastancima. A s druge strane znači mi svaki tren sa
tobom. Svaki djelić sekunde. Zjevam, fali mi sna, a tamo će zorom da me bude.
Au dođavola. Pitam se da li ja gore zamišljam vojsku ili je vojska gora nego
što mogu zamisliti. Pa vidjećemo...Koračamo i oboje ćutimo. Malo malo, pa ti
blago stisnem rame, kao da bodrim ja tebe. Pitam se kako se dvoje ljudi koji ne
zatvaraju usta kad su zajedno pretvoriše u dva ćutologa. Nužda zakon mijenja
zar ne? Odjednom u sebi počinjem pjevati od Zabranjenog pušenja...
"Bukurije je ostala sama i čeka jutro i poljubac,
A noćas će krv umjesto
vina da zagrije srce do ljubavi,
Zbog sumnjive slave i tuđih grijeha, ginu, ginu mladi
lavovi.
Zamišljam, nedjelja je i lijepo smo se obukli.
Dvije djevojke hodaju sa nama po toploj prizrenskoj
kaldrmi,
Ponosni i jaki ko' dva mlada jelena,
Biće mi žao što smo se sreli na straži, na straži
pored Prizrena"
Sledeća
misao koja mi proleti kroz glavu je "Brega je služio u Nišu.”, moj otac u
Pirotu, A Moca Vukotić sa mojim Batom Perendićem u Golubovcima. Aerodrom
Podgorica. Razvučem usne u pokušaj blagog osmijeha zbog mojih misli, ali ne
ide. Ispadoh sam sebi smiješan, a opet ništa mi nije smiješno.
Uskim
uličicama, između jesenjim cvijećem načičkanih dvorišta, došetali smo do
autobuske stanice. Ne, nije romantično kao inače, ono voz, zvuk lokomotive,
pruga, kofer, Selma, ne naginji se kroz prozor i to. Nego baš autobuska stanica
sa nekim prastarim autobusčinama. Privijaš se uz mene, drhtiš. Šapućem ti jednu
rečenicu koju sam ti rekao kad si prvi put zaspala u mom naručju "Ja te
nikad neću napustiti." A onda prasak, baaaam, odzvanja udarac i kotrljanje
čaure od isprani porozni asfalt. Trgnem se, pade knjiga "Dorćol" sa
mojih grudi na poljski krevet. Nema ni stanice, ni tebe, ni vojske, ni nas, ni
rastanka. Pokušavam da progledam. Zjevnem kao nilski konj. Sa verande drvene
kuće čuje se stari tranzistor i sa radija poznati glas, Boris Bizetić. "Sve
tragove prošlih dana ova pesma neka leči, u srcu mi beše rana al' ne rekoh ti
ni reči, reči ljubavi..."
Nasuprot mene kroz krošnje bagremova u
podočnjak me nišanio jedan razigrani zrak sunca. Pokrih lice knjigom. Nije to
zbog zraka sunca. Pokrih lice jer nikad neću prežaliti što se nismo ranije
sreli nas dvoje. Pokrio sam lice iz očaja jer me ne pratiš u vojsku i nisi
nikad. Pokrio sam lice jer nisi imala hrabrosti da me sačekaš...ne iz vojske.