Kao u pjesmi tužnog ratnika

    Koliko sam puta slušao tu pjesmu. Nekad Nikolinu, nekad Markovu verziju. „Odlaziš noćas negde daleko, u drugu zemlju, za boljim sutra…“.

Slušao sam je svaki put kad izađeš iz mog auta i znam da te neću vidjeti neko vrijeme. Svaki put sam te pratio pogledom dok otvaraš kapiju ispred svoje kuće. Otvorim prozor, viknem „Hej“, ti se okreneš, a ja ti pošaljem poljubac. Uzvraćaš i zaključavaš kapiju dok pas skakuće oko tebe. Zatim te još par trenutaka pratim pogledom. Čekam dok ne uđeš unutra. Bio je to moj način da ti pokažem da brinem za tebe sve dok ne vidim da si na sigurnom. Bio je to način da te štitim od svih i od svega, pogledom iz kog je isijavala ljubav. Nenormalne količine ljubavi, ako ona može biti nenormalna. A onda krenem kući i pustim pjesmu. Ja vozim u sred ničega, početni sablasni taktovi, a onda se čuju za mene najteže riječi „Odlaziš noćas negde daleko, u drugu zemlju, za boljim sutra…“, a ostajem ja „tužni ratnik“. Vozim se tako i proklinjem prvo sebe, a onda tebe, nas, aerodrome, avione, zakazane i otkazane letove, terminale, kofere, daljine, vize, pasoše, rastanke, tvoje roditelje što su te odveli, tuđe zemlje, strane jezike i ovu prokletu zemlju natopljenu krvlju i suzama. Nakupe se suze u očima, uzdržavam se, ne znam ni sam zašto. Sam sam, ne vidi me niko, mogao bih plakati do mile volje. Cesta prašnjava, tamna pusta brda, zvuk motora, jedna tužna pjesma i ja. Ipak, na kraju bi uvijek pala  jedna muška suza, kao u pjesmi, muška suza, ona najteža, olovna. Klizne i uguši me. Potopi me u jednom trenu. Jedna jedina suza, a potop kao da je padalo četrdeset dana i četrdeset noći. U glavi samo odzvanja „Odlaziš noćas, negde daleko, u drugu zemlju, za boljim sutra…“, i onda kad dođem kući, onako potonuo legnem i zanijemim, a pričao bih sam sa sobom. Sakrijem se od sebe. Kao da sam na cijelom svijetu sam i ostanem budan sve do jutra. Nikad ti nisam rekao koliko su bili teški trenuci u kojim sam imao utisak da sam gubio sve. Evo sada ti kažem.

Borio sam se sa sobom. Rvao sam se sa tim trenucima, koji su kao u nindža filmovima nasrtali na mene, izvirali sa svih strana i udarali bez milosti. Borio sam se, kunem ti se. Sebe mi. Ko divlja zvijer u klopci uhvaćen, grizao sam zemlju, vazduh i nebo. Ispuštao sam krike bola i očaja. Kao utopljenik, tražio sam samo još jedan dah koji će me narednog trena održati u životu. Otimao sam te od vremena, od prostora, od prepreka i od tvojih unutrašnjih demona. Otimao sam te od svih i krio te u naručju, skrivao te u stegnutom dlanu. Otimao sam te od neke nepoznate sile koja mi te iz trena u tren, dio po dio odnosila negdje u nepoznate daljine, dubine, dođavola sve. Borio sam se kao nikad do tad. Borio sam se da te ne dam. Junački i ponosno. Možda nekad i bez ponosa, ali neskriveno i iskreno cijelim svojim srcem. Dječački iskreno sam dao sve od sebe. Borio sam se za naše trenutke. Borio sam se za jedan davni san. Borio sam se na strani ljubavi, na strani dobra. Ja sam išao sam protiv svega. Mislio sam da sam vojnik sreće i da me neće metak. Nisam te dao i nikad ne bih, ali iskliznula si.

Znaš li zašto sam htio da budem hrabar u tim noćima? Da budem jak? Zato što sam svaki put kad se rastajemo znao da to može biti poslednji put. A znaš li šta je bilo najstrašnije? To što sam tad kad je bio poslednji put tačno znao da je poslednji put. Pitaš kako sam znao? Ne znam. Ja valjda sve znam. I možda nije morao biti poslednji put. Možda nije trebao da bude poslednji put. Ali je bio i ja sam bio siguran da jeste.

Posvećeno jednom davnom aprilu.