Gledam sa prozora kako ionako miran postaješ još mirniji. Noćne boje se razlivaju po tvom nebu, poprimaš tamnije tonove. Noć rasipa zvjezdice kao susam po tvom platnu. Iz zvučnika čujem Koltrejna. Pale se ulične svjetiljke, osjećam da živiš, ali tiho, povučeno, nekako...ne mogu to da napišem, teško je.
Zatvorim oči, zvoni, čujem graju ispred škole, nešto prije četiri popodne, vidim sebe, žurim kući, probijam se kroz gužvu u školskom dvorištu, vidim sunčane zrake, one poslednje tog dana. Najljepši su posle onih jutarnjih što se kroz kapi rose prelamaju. Klizim uz ulicu, tamo ka zapadu. Krećem se prema zalasku sunca. Rano pada mrak, ranajesen je izgleda. Dok ručam, uradim domaći, na fudbal neću stići, nema veze. Osjećam taj miris blage hladnoće u nosu, miris vlage iz rezanih drva i trotoar pod nogama je tvrđi. Imam teksas jaknu, volim teksas. Ispod strogo nešto sa kapuljačom, deblje, osjetljiv sam, a vrijeme se mjenja, čuvam se od prehlade, a i od inekcija. Ranac je težak, nosim i blok za crtanje, a dug je put do kuće, imam kilometar cijeli.
Volim tu svoju kosu, čupav sam znam, mrzim da se šišam, ali služi i tome da štiti od hladnoće, hehe, vraška kosa, gusta. Na pola sma puta, zajapurio sam se, žurim, a prohladno je, veseo sam, volim da idem kući, makar to bilo i iz škole, gdje god idem, jedva čekam kući, prosto je, tamo je najljepše. Što se više približavam Omladinskoj (danas se tako zove, više se i ne sjećam kako se nekad zvala, ko to zna), sve manje je ljudi na ulici, a ja živim gore na kraju. Skrećem desno sa glavne ulice u Omladinsku, uspon je, nemamo asfalt, nego nešto nalik makadamskom putu. I nema puno ulica sa asfaltom kod nas, ali kao da je to bitno. Tu sam, na ulazu u dvorište, tu sam, tad tek žurim da uletim u kuću, da spustim stvari, da obradujem svoje dobrom ocjenom iz matematike.
Da, naravno da im je drago...
Otvorim oči, otvoren je i prozor. Miriše na jesen, miriše na zimnicu. Pomislim rano je, ali ne počinje jesen drugima i meni u isto vrijeme, meni počinje baš sada. Isto kao i ljeto, i ono za mene počne mnogo ranije nego drugima. Koltrejn je i dalje tu, taj zvuk opija, šalje u krevet, šalje na spavanje. Tebe je poslao u carstvo snova, utonuo si duboko, ušuškao se, uljuljkao. Noću se ne vidi koliko si nestao, koliko si dalek, sve manji, a sve komotniji. Noću si uvijek isti, mirisan, topao i zagonetan. Noću si džez, noću si Koltrejn. Noću si i onaj hiljadu devetsto osamdeset šeste, i onaj osamdeset devete, noću si i onaj devedeset šeste i onaj početkom trećeg milenijuma.
Duboko u noć si saksofon. Duboko u noć si šarmantan, ulickan, uglancan, duboko u noć si skockan, samo svoj, odvojen od onog u šta si se zaista pretvorio. Samo tada si onakav kakvog te pamtim, onakav kakav si me rodio, onakav kakav si me stvarao i oblikovao, samo si tada džez, a i rokenrol. Samo tada ponovo osjetim miris uglja iza moje škole, tamo kod kotlovnice dok me još uvijek sanjivog vode u obdanište.
Posvećeno mojim Šekovićima
Нема коментара:
Постави коментар